Autor: Orfelin

Čume žive na kraju sveta, u jednoj zasebnoj zemlji koja se zove Čumina zemlja ili Čumin vilajet. One tamo imaju svoje muževe i decu i svoje domove. To je lepa zemlja i to su sređene i uređene kuće. Stalno se tamo nešto pere, čisti i riba i bela se platna suše na suncu. Čume brinu o svemu u svom svetu.

     Ako skupite decu čuma i pitate ih šta zameraju svojim majkama, ona najbrzopletija će vam odmah reći – strogoću. Promućurnija među njima potom će povikati, u glas, kao da brane majke: „Nisu one stroge, one su pravične“. Samo poneka od devojčica, od onih što ćute i ništa ne kažu, znaju da nije zec ni u strogoći, kao mani, ni u pravičnosti, kao vrlini – već u odsustvu. Njihovih majki nema, nisu s njima, jer one stalno žive u iščekivanju nečeg što će doći i što ih očito plaši. Tako čume ponekad gledaju u decu, a ne vide ih, spuste im ruku na kosu, a ne miluju je, već kao da im prenose predosećaj poslednjeg pozdrava. Tihe devojčice ne zameraju ništa svojim majkama čumama, niti ih slave, one ih jednostavno vole. I tako male – brinu za njih. I samo one će postati čume, jer su zaražene brigom.

     A šta to čume iščekuju i šta ih brine?

     Dođe, tako, neko vreme kad čume moraju da odu iz svoje zemlje i da rade ono zbog čega su stvorene – da ubijaju ljude. To je uvek neko opako vreme, kada zlo, pakost, gramzivost, pohlepa i zavist zacare svetom, a iščezne svaka vrlina. Tada čume dobijaju knjigu u kojoj su imena onih koje moraju da umore. I one krenu svetom. Mnoge se više nikada ne vrate u svoj vilajet. Stradaju u onom svetu zla, ili presvisnu od muke nad svojim delima. One koje se vrate gledaju u svoju decu, a ne vide ih, spuste im ruku na kosu i zaborave da je pomiluju. One čekaju sledeći poziv.

     Čume su obične žene, ali se ljudima ukazuju kao stravične: sa dva para očiju, u koja niko ne može da pogleda, sa ogromnim baburastim, krastavim nosom, sa jakim rukama i snažnim šakama.

     One mogu da ubijaju strelama, koje nose u tobolcu prebačenom preko ramena ili u nekakvom lončiću, ili samo dodirom jednog svog prsta – po čelu čoveka, ili ispod nosa, ili jednostavno pogledom. Ko je imao nesreću da mu se pogled zaplete u vrtlog čuminog dvostrukog para očiju, taj to sigurno nije pričao unucima. Jer, otišao je tamo gde ni priče, ni unuci ne postoje, gde ne postoji ništa.

     Ljudi su nastojali da umilostive čumu. Tepali su joj i zvali je iz milošte i straha kumom i tetkom, ostavljali su za nju svežu vodu i češalj, jer su znali da čuma voli da se umiva i češlja, čistili su kuće u iznenadnim napadima urednosti, spremali su joj poklone u hrani i piću. Katkad bi te poklone ostavljali u susednom selu, nadajući se da će čuma pomoriti njihove komšije, a njih zaobići. Kada bi naišla na takve poklone čuma bi se uvek vraćala darodavcima. I gle čuda – njihova imena su bila u knjizi.

     Ponekad su ljudi, u strahu, činili najneverovatnije stvari. Našli bi dva mladića, braću blizance i dva crna vola, rođena u istom danu, a onda bi momci uprezali u plug volove i oboravali selo, praveći zaštitni krug oko njega. Još čudnije je bilo kada bi u gluvo doba noći u plug uprezali devet nagih devojaka, a sam plug davali u ruke najstarijem čoveku u selu. Starac bi posrtao, jedva sposoban da hoda, a kamoli da ore, dok bi devojke unezvereno čekale da se završi njihova golgota. Ono što, pri tim obredima, nije slutio niko od ljudi, jeste da čuma sedi negde po strani i mirno ih posmatra, znajući da nikada neće uspeti da zatvore savršen krug. Uvek će ostati neki prolaz za nju, jer da nije tako njihova imena ne bi bila u knjizi.

Priča o Čumi i o dečaku sa nasmešenim psom

Čumina knjiga je najčudnija knjiga na svetu. Ona spolja liči na staru kupusaru koju na okupu drže još samo tvrde korice, ali kada se otvori čini se da stranice nisu sačinjene od papira, već od peska. Moguće je otvoriti samo onu stranicu na koju je došao red, a one prethodne, iščitane, već su nestale. I slova su takva, nekako sipka i nestalna, kao da će svakog časa skliznuti, ostavljajući samo prašnjavi trag. To je knjiga ljudskih sudbina i zato je sve u njoj pesak i prah.

     U toj knjizi su imena onih koji moraju da umru. Ali jednom je u njoj pisalo da treba pomoriti čitavo selo, a sačuvati samo jednog muškarca i jednu ženu. I njihova imena su bila tu. Čuma je poštedela selo, a ubila onog čoveka i onu ženu i dugo je stajala nad njihovim tek rođenim detetom, koje još nije imalo ime. Kada se vratila u svoj vilajet njena knjiga je imala jedan list i na njemu su bila ona dva imena. Čuma je gledala u slova koja je lagano razvejavao vilajetski vetar i tek tada shvati da je pogrešila.

     Godinama kasnije u Čumin vilajet su stizale vesti o onom detetu bez imena. Dečak je postao seoski rob, čuvao je stoku i radio najprljavije poslove za koje nije dobijao ništa, čak ni hranu. Spavao je u šumi i na poljima, a zimi bi ga puštali u štale i senike. Jeo je korenje, divlje voće, pečurke, a kada ničega ne bi bilo, kad sneg zaveje i mraz zavlada, hranio se otpacima sa seoskog đubrišta.

     Čuma nije uspevala da zaboravi svoju grešku, a priče o dečaku samo su joj dodatno dosipale so na ranu. Jednog dana prebaci tobolac preko ramena i krenu, po drugi put, u ono selo.

     „Umoriću ga“, mislila je. „Tog dečaka ću umoriti. Bolje je da ga nema, nego da živi takvim životom. Trebala sam to učiniti odmah, dok sam stajala iznad njegove kolevke“, ponavljala je.

     Ali kretala se sporo. Kao da ne želi da stigne u selo. Oko nje je bilo proleće, sve je ozelenilo, a ptice su krilima i pesmom presecale mirisavi vazduh. Satima bi sedela kraj prozirnih potoka, posmatrajući srebrnkasta leđa riba i viline konjice kako lebde nad vodama.

     „Kad-tad ću morati da stignem tamo“, pomisli i oseti kako joj nešto golica dlan. Jedna se crvena bubamara, sa crnim pegama, kretala njenom beskrajnom linijom života.

     I stigla je, i prošla selom, nevidljiva kao ratnička uhoda, a potom je otišla na seoski pašnjak. Tamo je zatekla dečaka kako čuva dugoroga goveda. Bio je mršav, u ritama, a oko njega je trčkarao beli pas, tako beo da takvog psa nikada nije videla. Čuma im priđe, a pas se spusti na zadnje noge i pogleda je, veliki i beo. I Čuma se mogla zakleti da joj se pas smeši.

 — Majko, ti nisi odavde! — reče joj dečak.

     Čuma se strese. Nikada je niko nije nazvao majkom, osim njene dece, i nikada nijedan čovek nije razgovarao s njom. Uvek su bežali, prestravljeni i uplašeni.

     — Ne, nisam! — reče.

     — A odakle si? — upita dečak.

     — Izdaleka. Sa kraja sveta — odgovori Čuma.

     — A ja sam mislio da svet nema kraj — reče dečak.

     — Sve ima kraj — odgovori Čuma i pogleda ponovo onog psa, koji joj se smešio.

     — Nigde nema takvog psa — reče dečak, kao da joj čita misli. — Kao štene, malo štene, tek progledalo, bio je žut. A ovde štence bacaju u reku. I njega su bacili i još tri šteneta. Bio je februar i ja sam se skinuo i skočio u vodu i izvadio ga. Kad smo izašli na suvo postao je beo, kao onaj februarski sneg. Srce mu je jedva kucalo, a ja sam ga zavukao ispod košulje i grejao sam ga satima i duvao sam i dahtao u njega. Mnogo je propatio, ostavljen i bačen u hladnu vodu.

     — A ti? — upita Čuma. — Da li je tebi bilo hladno?

     — Drugo sam ja! — reče dečak.

     — I svaku ženu zoveš majkom? — upita Čuma.

     — Moja majka je umrla — reče dečak. — Ni lica joj se ne sećam. Nikada nikom nisam rekao majko, do malopre.

     — A zašto si mene tako nazvao?

     — Zbog tvojih očiju — odgovori dečak.

     Čuma se seti da je dečak ljudski stvor i da sigurno vidi na njoj dva para očiju, da mu je strašna i da želi da je umilostivi. „Bolest se već uselila u njega“, pomisli.

     — Imam četvore oči? — upita Čuma.

     Dečak se nasmeja, razdragano, a beli pas, čuvši smeh, priđe i poče da mu liže lice. Dečak ga uhvati obema rukama za uši i poljubi ga u njušku.

     — Nemaš ti četvore oči — smejao se i dalje dečak, mazeći psa. Čumino pitanje ga je, izgleda, baš razveselilo.

     — Ti imaš dva tužna oka! — reče joj. — Kao da si nekog ostavila, možda decu. Zato sam te nazvao majkom. Da te utešim i podsetim na njih.

     — A kako se zovete, vas dvojica, ti i tvoj pas? — upita Čuma.

     — Nemamo mi imena. Meni ga niko nije dao. Zovu me kako stignu, obično lenštino, smrdibubo, lezileboviću, čumino kopile… A ja neću da dam ime ovom belom drugu. Čini mi se, kad bih ga nekako nazvao, da bi namah prestao da se smeši, a meni je njegov osmeh jedina uteha. Mi smo bezimeni — reče dečak.

     — Dobro, bezimeni. Videćemo se mi još.

     — I mi bismo to voleli, majko! — doviknu joj dečak.

     „Dečak je zdrav i čudesno živ“, pomisli Čuma. Bio je on, posle belog psa, drugo iznenađenje u Čuminom dugačkom životu. I sve u istom danu.

     Čuma krenu kroz selo. Zalazila je u kuće, posmatrala ljude – muškarce, žene, decu – sedela je pored njih za stolom, slušala je šta govore, pratila ih ujutru u polje i naveče u postelju. Bila je svugde, nečujna i nevidljiva, u želji da sazna šta ne valja sa tim selom.

     Ljudi su se svađali, psovali i grdili, smišljali laži i međusobne zlobe, žene su tukle decu, muškarci i žene i decu, a deca su se mlatila međusobno i mučila životinje. Svako ko je imao zrnce snage i moći trudio se da to pokaže i da se iskali nad slabijim. I tako, korak po korak, sve dok se bujica zla i razularenog besa ne bi završila nad ubijenim mačkama i raščerečenim žabama. A sutra sve ispočetka.

     Posle pet-šest dana bilo joj je svega dosta. Sedela bi negde u uglu, slušala psovke, udarce, kuknjavu i plač i posmatrala bubamaru na svom dlanu. U kretanju tog majušnog bića, u tome kako je rasklapalo svoj lepi crveno-crni oklop da bi zatreperilo tananim krilima ispod njega, nalazila je ona prozrak spokoja i mira. Seti se smeška onog belog psa i dečaka kome je taj smešak jedina uteha i pomisli da joj je sada sve jasno. Stavi bubamaru na rame i prvi put, posle dugo vremena, utonu u san.

     Sutradan u selu nasta strka. U jednom su dvorištu našli rastrganu kokošku i gomila razjarenih muškaraca dala se u potragu za krivcem. Neki su nosili srpove, drugi noževe i sekire, a najveći od njih vukao je sa sobom debelo uže. Ono malo mačaka i kukavnih pasa u selu već se razbežalo pred opasnošću, kada gnevni gonioci na seoskom trgu, ispod razgranatog hrasta, ugledaše nasmešenog psa. Posmatrao ih je, smešio se i vrteo repom. Seljani ga opkoliše, a on sede u središte uzavrelog ljudskog kruga i nakrivi malo glavu, kao da se čudi. Tad onaj grmalj napravi omču i namaknu je psu oko vrata, a drugi kraj užeta prebaci preko grane hrasta. Uže zazvižda i pas se nađe obešen, visoko gore, iznad glava mučitelja. Koprcao se i mahao nogama kao da pliva, kao da kroz gusti prolećni vazduh želi da se, sa smeškom, uspne na nebo. Čuma skoči na drvo i snažno povuče onaj kraj konopca koji je bio u grmaljevim šakama. Čovek vrisnu, raširivši okrvavljene dlanove, poput martira koji pokazuje svoje rane svedocima, a pas se stropošta na zemlju.

     Tad se pojavi dečak sa ogromnom vrećom na leđima i stade pred zabezeknute seljane. Zavuče ruku u džak i pomoliše se riđe uši i šiljasta njuška i dva krupna, kosa oka, a onda čitavo telo mlade lisice, sklupčano, skriveno plamenocrvenim repom.

     — Ona je kriva — reče dečak.

     „Kako je lepa!“, pomisli Čuma, gore, na grani hrasta.

     Onaj grmalj odranih dlanova krenu da uhvati lisicu za vrat, ali je dečak, tren pre toga, pusti. Lisica se dočepa na noge i pobeže, a kad oseti da je na sigurnom ponosno podiže rep i mahnu njim, kao zastavom.

     Jedan od seljana, najveći podlac među njima, sav siv i smežuran, reče dečaku:

     — Lisice, lasice, jazavci, divlji veprovi, mačke i psi, to su tvoji prijatelji. Ti si se, čumino kopile, odrodio od ljudi. Sledeći put, kad se nešto ovako desi, visićeš na ovom drvetu.

     I seljani se raziđoše, dok je onaj povređeni duvao u dlanove. Ispod hrasta ostadoše dečak i nasmešeni pas, a gore, u granama, Čuma.

     — Hvala ti, majko! — promrmlja dečak.

     Odlazili su, dete i pas, a Čuma u krošnji drveta oseti kako joj bubamara mili niz vrat. I nasmeši se.

     — Golicaš me — reče bubamari, kao da želi da opravda onaj osmeh.

     Naveče, na reci, Čuma otvori onu svoju knjigu. I pod mesečinom jasno je videla kako iz peščane stranice izranjaju slova.

     A u ponoć neko zakuca na vrata onog sivog, smežuranog čoveka. On se prenu iz sna i oslušnu – noćna tišina, pa potom hukanje sove. Taman kad pomisli da je sanjao, začu on ponovo kucanje na vratima.

     — Ko je? — dreknu čovek.

     Ali odgovora nije bilo. Samo još jače kucanje.

     Čovek ustade, zgrabi sekiru koju je, kao i većina seljana, držao kraj dovratka i otvori vrata. Ugleda tačno ispred sebe užasno lice žene sa četiri oka. Više nije mogao da odvoji pogled, ni da se pokrene, kao da mu se duša zaplela u igri onih zenica. Žena podiže ruku i dodirnu ga kažiprstom iznad gornje usne. Nešto ga zagolica, kao da mu je bubamara prošetala vrhom nosa i čovek poče da kija. Kad je podigao glavu žene više nije bilo, ali jasno je čuo kucanje na komšijinim vratima.

Nekoliko dana posle ovog ponoćnog kucanja razboleše se seljani koji su učestvovali u hajci na belog psa. Prvo ih uhvati groznica i poče da ih trese, čas im je bilo hladno, čas su goreli u vrućici, potom im iskočiše čvorovi po preponama i ispod pazuha i vlažni kašalj poče da ih davi. Gubili su prisebnost, nisu znali gde se nalaze i buncali su, najčešće o ženi sa četvoro očiju i nekakvoj bubamari.

     Selom zavlada ridanje i plač, a kuće obolelih zdravi su zaobilazili u širokom luku. Ispred njih bi palili gomile đubreta i smeća, u nadi da će smrdljivi dim sprečiti bolest da se širi.

     Kad prvi seljani umreše dečak pronađe Čumu na obali reke. Sedela je, ruku položenih u krilo i zurila u svoje dlanove.

     — Ja znam ko si ti, majko — reče.

     — Ko? — upita Čuma, ne odvojivši pogled od dlanova.

     — Ti si Čuma, Morija, ti moriš ljude.

     — I? — prozbori Čuma, ne podižući glavu.

     — Grešiš — reče joj.

     — Samo jednom sam pogrešila, dok si ti još bio u kolevci. Više ne. Sada samo čitam knjigu.

     — Grešiš, grešiš — reče joj dečak. — Oni nemaju ništa. Oni su beda sveta i zato jedu jedan drugog i sami sebe, jer nemaju ništa drugo. Ta slova, u pesku tvoje knjige, možda izranjaju jer ti to želiš, jer želiš da ispraviš grešku.

     — Ti to brineš za njih? — upita Čuma.

     — Brinem. Kada bih mogao sam sebi da dam ime nazvao bih se Briga.

     — I šta hoćeš ti, Brigo, od mene? — upita Čuma.

     — Da prestaneš da ih moriš. Kukavci to nisu zaslužili.

     — A šta nudiš zauzvrat? — reče Čuma i ustade. Odjednom se učini da je nekako prevelika, prekrupna i užasno jaka.

     Beli pas stade ispred dečaka, kao da želi da ga zaštiti, ali ne prestajući da se smeši, a dečak raširi ruke i slegnu ramenima.

     — Kao da ja nešto imam! — reče.

     — Imaš! — reče Čuma. — Imaš brigu. Ti si Briga. Zato ćeš poći sa mnom!

     Dečak se sneveseli.

     — A šta da radim sa svojim belim drugom? — upita.

     — Ostavi ga ovim dobrim ljudima, o kojima toliko brineš — odgovori Čuma.

     — Radije ćemo zajedno! — uzdahnu dečak.

     I krenuše u Čumin vilajet, dok je sunce zalazilo iza najviših borova, dečak sa nasmešenim psom i Čuma sa bubamarom u kosi. Dečak je tako postao prva i jedina muška čuma.

     U Čuminoj zemlji belom psu je bilo lepo. Onaj njegov osmeh osvojio je čitav vilajet. Deca su ga volela, igrala se s njim, vukla ga za rep i uši, kupala ga u potocima, hranila đakonijama. Ali dečak ga je ponekad gledao kao da ga ne vidi, spuštao bi mu ruku na glavu, između ušiju, i zaboravljao da ga pomazi. Samo bi tad beli pas prestajao da se smeši. Brinuo je za dečaka.